Једанаестог дана, једанаестог месеца, у једанаест часова 1918. године званично су престала ратна дејства у Првом светском рату.
11. новембар је Државни празник Републике Србије.
Према Закону о државним и другим празницима у Републици Србији 11. новембар се обележава као Дан сећања на примирје које је потписано између савезника Антанте и Немачке чиме су окончана непријатељства и крај Великог рата. Народна скупштина Републике Србије крајем 2011. године усвојила је измене Закона о државним и другим празницима којим је предвиђено да се Дан примирја посебно обележава.
Примирје je потписано у Компјењу ( Францускa) у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, 11. новембра 1918. негде између 5:12 и 5:20 часова ујутру, али историјски извори наводе да је он званично ступио на снагу од једанаест сати истог дана. Немачка се тог 11. новембра предала и тада је договорено да престану оружани сукоби. Сматра се да је канадски војник Џорџ Лоренс Прајс последња жртва Првог светског рата. Он је погинуо од руке немачког снајперисте у 10:58 часова 11. новембра 1918. године.То је и Дан сећања на жртве, војне и цивилне. Од око седамдесет милиона мобилисаних људи, двадесет милиона је погинуло или умрло од рана, епидемија и глади, а приближно толико је рањено. Двоминутном тишином у једанаест часова у многим земљама одаје се пошта погинулима током Великог рата.
Србија је у Великом рату изгубила 1 247 435 лица (402 435 војника и 845 000 цивила) што износи више од 27% популације целокупног становништва. Србија је из Великог рата изашла са око 500 000 ратне сирочади.
Дану примирја у Првом светском рату велика пажња поклања се у Великој Британији и земљама Комонвелта. Грађани ове земље, а посебно званичници и телевизијски водитељи, уочи Дана сећања, како се такође назива Дан примирја, носе стилизовани цвет булке. Наиме, према предању, на пољима Фландрије – попришту жестоких рововских битака, месту масовног страдања војника – први цвет који је после рата никао био је црвеноцрни цвет дивљег мака.
У Србији се као симбол носи амблем – значка Наталијина рамонда. Симболика Наталијине рамонде је вишеструка, како због станишта, тако и због имена. Углавном расте на истоку Србије, али и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан, поприште славне битке у Првом светском рату. Позната је и као цвет феникс, чак и када се осуши, ако се залије, може да оживи, баш као што је и Србија васкрсла у том рату. Наталијина рамонда названа је по краљици Наталији Обреновић.
Наталијину рамонду (Ramonda nathaliае) је у околини Ниша 1884. године открио доктор Сава Петровић, а описао је Јосиф Панчић. Овај цвет је ендемска врста западног Балкана, расте у Србији, Македонији и Грчкој. Налази се на списку ретких, угрожених и ендемичних биљака Европе, а у Србији је строго заштићена врста. Чува се и у Ботаничкој башти „Јевремовац” у Београду. Позадина амблема Наталијина рамонда је зелена и црна, што су боје Албанске споменице, медаље која се додељивала у спомен на повлачење српске војске преко Албаније.
Ауторка је део овог блога уступила Основној школи "Момчило Живојиновић" како би био прочитан ("Књига обавештења") ученицима школе.
RSS Feed
